1.
Kao najviše pravilo svake mudrosti života smatram jednu rečenicu koju je Aristotel uzgredno u Nikomahovoj Etici (VII, 12) izgovarao: quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens. (Još bi se lepše ovo moglo na našem jeziku reći: Ne teži pametan čovek da ima zadovoljstva nego da nema bola ili "pametan čovek ne ide za tim da dode do uživanja nego da izbegne bol). Istina ove izreke zasnivaju se na tome što je svako uživanje i sva sreća negativne, a naprotiv bol pozitivne prirode. Izvođenje i dokaz ove poslednje rečenice nalazi se u mome glavnom delu (Die Welt als Wille und Vorstellung). Ali ipak hoću ovde da je objasnim na jednom faktu koji možemo svaki dan da posmatramo. Kad je celo telo zdravo, osim jednog malog ranjavog bolnog mesta, onda više nismo svesni zdravlja celog tela, nego nam je pažnja neprestano upravljena na bol povređenog mesta, i ugodnost celog životnog osećanja iščezava. Tako isto, kada nam sve naše stvari idu po volji, izuzev jedne koja ide na suprot našoj nameri, onda nam uvek ova, ma koliko da je neznatna jednako dolazi na pamet: mislimo često na nju a vrlo malo na one važne stvari koje nam idu po volji. U oba slučaja je oštećena volja, prvi put, kako se objektivira u organizmu, drugi put, kako se objektivira u čovečoj težnji, i u oba slučaja vidimo da njeno zadovoljenje dejstvuje samo negativno i da je zato nikako i ne osećamo neposredno, nego najviše ako nam dopre do svesti putem refleksije. Naprotiv, prepreka volje je pozitivna, i prema tome se javlja sama. Svako uživanje sastoji se u uklanjanju te prepreke, u oslobođenju od nje, i naravno da je kratkog veka.
Na tome se, dakle, osniva gore pohvaljeno Aristotelovo pravilo koje nas upućuje da svoju pažnju upravimo ne na uživanje i prijatnosti u životu, nego na to da, koliko je mogućno, izbegnemo njegova bezbrojna zla. Kad taj put ne bi bio pravi, morala bi i Volterova izreka: le bonheur n'est qu'un reve, et la douleure est reelle (Sreća je samo san a bol je stvamost) biti tako isto lažna kao što je u stvari istina. Prema tome, i onaj koji hoće da načini bilans svoga života u eudemonološkom pogledu, treba da sastavlja račun ne prema radostima koje je uživao, nego prema zlima koje je izbegao. Sta više, eudemonologija treba da počne s tom poukom da je i samo njeno ime eufemizam i da pod izrazom "živeti srećno" treba razumeti "živeti manje nesrećno", dakle snošljivo. Naravno, život nam nije dat zato da ga uživamo, nego da ga izdržimo, da ga skinemo svrata; to pokazuju i neki izrazi, kao degere vitam (svršiti život) vita defungi (osloboditi se života, umreti) italijansko si scampa cosi (izvlačiti se tako) nemačko mann muss suchen durchzukommen (mora čovek da gleda kako će da se provuče) er wird schon durch die Welt kommen (taj će se progurati kroz svet) itd. Odista, uteha je u starosti kad vidimo da smo rad života ostavili već za sobom. Prema tome, najsrećniju sudbinu ima onaj koji je život proveo bez prekomerno velikih bolova, telesnih i duševnih, a ne onaj kome su pale u deo najživlje radosti ili najveća uživanja. Ko sreću života hoće da odmeri prema ovima poslednjima, taj je uzeo pogrešno merilo. Jer uživanja jesu i ostaju negativna: misliti da ona daju sreću ludost je koju požuda gaji na svoju sopstvenu kaznu. Naprotiv, bolovi se osećaju pozitivno: zato je njihovo odsustvo merilo sreće u životu. Ako se jednom bezbolnom stanju pridruži i odsustvo dosade, onda je zemaljska sreća u glavnome postignuta, jer sve ostalo je himera. Iz toga izlazi da nikad uživanje ne treba kupovati bolovima, pa čak ni opasnošću od njih, jer ćemo tako nešto negativno a time i hemerično plaćati onim što je pozitivno i stvarno. Naprotiv, u dobitku smo, kada žrtvujemo uživanja da bismo izbegli bolove. U oba slučaja sve jedno je da li bolovi dolaze pre uživanja ili posle njih. Zaista, najveća je mahnitost hteti ovu pozornicu jada preobratiti u mesto za uživanje, i, mesto što više bezbolnosti, postaviti sebi uživanja i radosti kao cilj, kako to ipak mnogi čine. Mnogo manje greši onaj koji sa preterano mračnim pogledom ovaj svet gleda kao neki pakao i zato se trudi samo da u njemu steče jedan kut u kome će biti zaklonjen od vatre. Budala juri za uživanjima života i posle vidi da se prevario; mudrac izbegava zla. Ako mu, pak, ni to ne pode za rukom, onda je tome kriva sudbina a ne neka njegova ludost. Ali u koliko mu to pode za rukom, on nije prevaren, jer zla koja je izbegao, i suviše su stvarna. Pa čak ako im je i suviše daleko skrenuo s puta, i uživanja bez potrebe žrtvovao, u stvari nije ipak ništa izgubio, zato što su sva uživanja himerična, a žalostiti se uživao, nego prema zlima koje je izbegao. Šta više, eudemonologija treba da počne s tom poukom da je i samo njeno ime eufemizam i da pod izrazom "živeti srećno" treba razumeti "živeti manje nesrećno", dakle snošljivo. Naravno, život nam nije dat zato da ga uživamo, nego da ga izdržimo, da ga skinemo svrata; to pokazuju i neki izrazi, kao degere vitam (svršiti život) vita defungi (osloboditi se života, umreti) italijansko si scampa cosi (izvlačiti se tako) nemačko mann muss suchen durchzukommen (mora čovek da gleda kako će da se provuče) er m'rd schon durch die Welt kommen (taj će se progurati kroz svet) itd. Odista, uteha je u starosti kad vidimo da smo rad života ostavili već za sobom. Prema tome, najsrećniju sudbinu ima onaj koji je život proveo bez prekomerno velikih bolova, telesnih i duševnih, a ne onaj kome su pale u deo najživlje radosti ili najveća uživanja. Ko sreću života hoće da odmeri prema ovima poslednjima, taj je uzeo pogrešno merilo. Jer uživanja jesu i ostaju negativna: misliti da ona daju sreću ludost je koju požuda gaji na svoju sopstvenu kaznu. Naprotiv, bolovi se osećaju pozitivno: zato je njihovo odsustvo merilo sreće u životu. Ako se jednom bezbolnom stanju pridruži i odsustvo dosade, onda je zemaljska sreća u glavnome postignuta, jer sve ostalo je himera. Iz toga izlazi da nikad uživanje ne treba kupovati bolovima, pa čak ni opasnošću od njih, jer ćemo tako nešto negativno a time i hemerično plaćati onim što je pozitivno i stvarno. Naprotiv, u dobitku smo, kada žrtvujemo uživanja da bismo izbegli bolove. U oba slučaja sve jedno je da li bolovi dolaze pre uživanja ili posle njih. Zaista, najveća je mahnitost hteti ovu pozornicu jada preobratiti u mesto za uživanje, i, mesto što više bezbolnosti, postaviti sebi uživanja i radosti kao cilj, kako to ipak mnogi čine. Mnogo manje greši onaj koji sa preterano mračnim pogledom ovaj svet gleda kao neki pakao i zato se trudi samo da u njemu steče jedan kut u kome će biti zaklonjen od vatre. Budala juri za uživanjima života i posle vidi da se prevario; mudrac izbegava zla. Ako mu, pak, ni to ne pođe za rukom, onda je tome kriva sudbina a ne neka njegova ludost. Ali u koliko mu to pođe za rukom, on nije prevaren, jer zla koja je izbegao, i suviše su stvarna. Pa čak ako im je i suviše daleko skrenuo s puta, i uživanja bez potrebe žrtvovao, u stvari nije ipak ništa izgubio, zato što su sva uživanja himerična, a žalostiti se što su nam izmakle bilo bi sitničarski, čak smešno.
To što se ljudi, potpomagani optimizmom, greše o ovu istinu, izvor je velikih nesreća. Naime, dok smo slobodni od patnji, nemirne nam želje crtaju himere jedne sreće koja i ne postoji, i zavode nas da idemo za njima: time navlačimo na sebe bol, koji je nepobitno stvaran. Onda kukamo za izgubljenim bezbolnim stanjem, koje leži za nama kao proigran raj, i uzalud želimo da ono što se dogodilo učinimo kao da se nije dogodilo. Tako izgleda kao da nas je neki zao duh pomoću varki sreće jednako mamio da iziđemo iz bezbolnog stanja, koje je najviša istinska sreća. Nerazumno misli mladić da je svet zato stvoren da se u njemu uživa, da je on sedište pozitivne sreće, koju promašuju samo oni koji nisu vešti da je ugrabe. U tome ga podržavaju romani i pesme kao i ono pretvorno precenjivanje i poštovanje koje svet jednako i svuda ukazuje spoljašnjem stanju, i na koje ću se uskoro vratiti. Počev od toga trenutka, njegov je život, sa manje ili više premišljanja, lov na pozitivnu sreću, koja, kao takva, ima da se sastoji iz pozitivnih uživanja. Opasnosti kojima se pri tome izlaže ne uzimaju se u račun. Tu lov na divljač koja i ne postoji, vodi po pravilu u vrlo stvarnu, pozitivnu sreću. Ona se pojavljuje kao bol, patnja, bolest, gubitak, briga, siromaštvo, sramota i hiljadu drugih nevolja. Razočarenje dolazi suviše dockan. Ako pak plan života ide na to da se izbegnu patnje, dakle da se ukloni oskudica, bolest, i svaka druga nevolja, onda je cilj stvaran: onda se tu može nešto uraditi, i to u toliko više u koliko je taj plan manje poremećen težnjom za himerom pozitivne sreće. S time se slaže i ono što je Gete u "Izbornim srodstvima" kazao kroz Mitlerova usta, koji se uvek brine za sreću drugih: "Ko hoće da se oslobodi kakvog zla, taj uvek zna šta hoće; ko hoće nešto bolje nego što ima, taj je sasvim slep". A to podseća na lepu francusku izreku: le mieux est l'ennemi du bien ("bolje" je neprijatelj "dobrome"). Štaviše, odatle se može izvesti i osnovna misao cinizma, kao što sam je ja izložio u mome glavnom delu, sv. II, gl. 16. Jer šta je pobuđivalo cinike da odbace sva uživanja ako ne baš pomisao na bolove koji su s njima jače ili slabije skopčani; i njima je izgledalo mnogo važnije da se od ovih sačuvaju nego da postignu zadovoljstva. Oni su bili duboko prožeti saznanjem negativnosti uživanja i pozitivnosti bola; otuda su dosledno sve radili da izbegnu zla, ali su držali da je za to potrebno hotimično i potpuno odbaciti uživanja, jer su u njima gledali mamce koji nas predaju bolu.
Jeste, svi smo mi, kao što veli Šiler, rodeni u Arkadiji, tj. dolazimo na svet puni zahteva na sreću i uživanje, i gajimo ludu nadu da ćemo s tim zahtevima uspeti. Ali iza toga redovno dolazi sudbina, i to vrlo brzo, ščepa nas nemilostivo i pokaže nam da ništa nije naše nego da je sve njeno, jer ona ima neosporno pravo ne samo na sve naše imanje i zaradu, i na ženu i decu, nego čak i na nogu i ruku, oko i uvo, pa i na nos nasred lica. Naravno da posle nekog vremena dolazi i iskustvo, pa nam otvori oči i pokaže da su sreća i uživanje fatamorgana koja se vidi samo iz daleka, a čim joj se približimo ona izmakne; a da, naprotiv, patnja i bol imaju realnosti, da sami sebe zastupaju, i da im nisu potrebne ni iluzije ni nade. Ako ta pouka od iskustva urodi plodom, onda prestajemo juriti za srećom i uživanjem, nego pazimo samo na to da bolu i patnjama po mogućnosti zatvorimo vrata. Tada uviđamo da najbolje što svet može pružiti, to je bezbolna, mirna, snošljiva egzistencija, i zadovoljavamo se težnjom za njome, da bi smo s njome sigurnije prodrli. Jer, ako hoćemo da ne budemo suviše nesrećni, najsigurniji je lek da ne zahtevamo da budemo suviše srećni. To je još uvideo i Merk, Geteov prijatelj iz mladosti, kad je rekao: "Ona prokleta pretendovanja na blaženstvo, i to na onu meru blaženstva o kojoj mi sanjamo, kvari sve na ovome svetu. Ko se može toga osloboditi te ne poželeti ništa drugo osim što ima pred sobom, taj se može probiti kroz život" (Korespondencija Geteova i Merkova, str. 100). Zato je savetno svoje zahteve na uživanje, imanje, rang, počast itd. svesti na savim skromnu meru, jer baš težnja i letenje za srećom, sjajem i uživanjem jesu ono što donosi velike nesreće. Ali ono je zato pametno i savetno što je veoma lako biti vrlo nesrećan; naprotiv, biti vrlo srećan ne samo da je, recimo, teško, nego je sasvim nemogućno. Zato sa puno prava pesnik mudrosti života.
"Auream guisguis mediocritatem
Diligit, tutus caret obsoleti
Sordibus tecti, caret invidenda
Sobrius aula.
"Saevius ventis agitatut ingens
Pinus.et celsae graviore casu
Decidunt turres: feriuntque summos
Fulgura montes".
(Ko god voli zlatnu sredinu, oprezno izbegava opalu kuću, pažljivo izbegava sjajnu palatu. Žešće ljulja bura visok bor, i visoke kule padaju težim padom, i gromovi udaraju u visoke planinske vrhove.)
Ko je, međutim, sistem moje filosofije potpuno primio u sebe, i otuda zna da je naše biće nešto čega bi bolje bilo da nema, i da je najveća mudrost poricati ga i odbijati, taj neće ni od kakve stvari i ni od kakvog stanja mnogo što šta očekivati, neće ničemu na svetu strasno težiti, niti će se vajkati što je ovo ili ono propustio, nego će biti prožet Platonovim: "Msta zemaljsko nije vredno velike želje", kao i ovim:
Ist einer Welt Besitzfur dich zerronnen, Sci nicht in Leid daruber, es ist nichts; Und hast du einer Welt Besitz gewonnen, Sei nicht erfreut daruber, est ist nichts. Vorübergehn die Schmerzen und die Wonnen, Geh'an der Welt vorüber, es ist nichts" ("Ako si jedan svet izgubio, nemoj se zbog toga žalostiti, jer nije ništa; a ako si jedan svet dobio, nemoj se zbog toga radovati, jer nije ništa. Prolaze bolovi i slasti; prodi pored sveta; jer nije ništa.) Anfari Soheili
(Vidi moto za Sadiev Đulistan, u prevodu Grafovom).
Ali ono što naročito otežava da čovek do ove spasonosne uviđavnosti dođe, to je gore pomenuto licemerstvo, sveta koje bi, zato, trebalo rano otkriti mladeži. Gotovo sve svečane i veličanstvene stvari jesu prosta obmana, kao što su pozorišne dekoracije; nema u njima suštine stvari. Npr. lade okićene vencima i zastavama, pucanje topova, iluminacije, doboši i trube, klicanje i vikanje itd., sve je to samo firma ljudska, hijeroglif radosti; ali radosti tu gotovo nikad nema: jedina je, pri svečanosti, ona odrekla sudelovanje. Gde nje odista ima, tu ona dolazi po pravilu nezvana i neprijavljena, od sebe i sans facon, i to se kradom dovuče često najmanjim, najneznatnijim povodom, u najobičnijim dnevnim okolnostima, a nigde je nema manje no u sjajnim i svečanim prilikama; ona je, kao i zlato u Australiji, rasuta ovde onde, po ćudi slučaja, bez ikakva pravila i zakona, a neobično retko u velikim masama. Naprotiv, kod sviju gore pomenutih stvari je jedina svrha to da se drugima ulije mišljenje da se u njima nalazi radost: želi se da to tako izgleda u glavama drugih. Kao god sa radošću, tako se čini i sa žalošću. Kako se teško kreće ona druga i lagana pratnja! Povorci kola nema kraja. Ali pogledajte časkom unutra: sva su kola prazna, i pokojnika, u stvari, prate do groba samo kočijaši iz cele varoši. Rečita slika prijateljstva i poštovanja ovoga sveta! Eto to vam je lažna obmana i pritvornost čovečjeg delanja. Drugi primer, opet, imamo u svečanim gozbama, kad dolaze mnoge zvanice u svečanom odelu; oni su firma plemenite, uzvišene druževnosti, ali, umesto ove, dolaze redovno usiljenost, mučnost i dosada, jer gde ima mnogo gostiju, ima mnogo taloga pa ma oni svi imali zvezde na prsima. Jer pravo dobro društvo svuda je vrlo malo, i tako mora i da bude. Uopšte, burne i sjajne svečanosti i zabave imaju uvek neku prazninu, ili i neku disharmoniju u unutrašnjosti, već i zbog toga što se jasno i glasno protive siromaštvu našega bića, a protivnost povišava istinu. Ipak, kad se gleda s polja, dejstvuje ono što smo napred pominjali: a to je bio cilj. Zato onako lepo pogada Šanfor kad kaže: La societe, les sercles, les salons, ce qu'on appelle le monde, est une piece miserable, un mauvais opera, sans interet, qui se soutient un peu par les machines, les costumes, et les decorations (društvo, otmeni krugovi, saloni, ono što se zove "svet", to je jedan bedan pozorišni komad, rđava opera, bez ikakva interesa, koja se održava pomalo mašinerijama, kostimom i dekoracijama.). Tako isto su akademije i filosofske katedre firma, spoljni izgled mudrosti: ali je tu i mudrost većinom otkazala službu, i treba je tražiti na sasvim drugom mestu. Zvonjenje zvona, svešteničke odežde, smirena lica i prepodobno držanje takođe su samo firma, lažni izgled pobožnosti, itd. Tako se gotovo sve na svetu može nazvati šupljim orasima: samu jezgru teško je naći, a još ređe se ona skriva u ljusci. Treba je tražiti na sasvim drugom mestu, i ako se nađe, nade se najčešće sasvim slučajno.
