3.
Treba se čuvati da se, usled mnogih želja, sreća života ne zida na suviše širokom temelju, jer sreća kad na takvom temelju stoji, najlakše se sruši, pošto pruža priliku većem broju nesrećnih slučajeva, a ovi su uvek tu. U tom pogledu, dakle, zgrada naše sreće stoji u obrnutoj srazmeri prema svima drugim zgradama, koje na širokom temelju stoje najčvršće. Svesti svoje zahteve, prema svojim sredstvima svake vrste, na što manju meru, to je najsigurniji put da se izbegnu velike nesreće.
Uopšte, jedna od najvećih i najčešćih ludosti jeste to kad se za život čine velike pripreme, ma na koji način. Kod njih se, naime, uvek računa na potpun čovečiji vek, a to vrlo malo njih dočeka. U ostalom, život, ma i du-govečan bio, kratak je za ostvarenje takvih planova, jer to ostvarenje uvek zahteva mnogo više vremena nego što je predviđeno; a posle, stvari su kao i sve ostalo ljudsko mnogo izloženo neuspesima, smetnjama, pa se vrlo retko dolazi do cilja. Najzad, ako se čak i sve postigne, bile su promene koje vreme vrši na nama samima, ostavljene iz računa, dakle nije se računalo na to da naše sposobnosti, ni za rad ni za uživanje, ne traju celog veka. Otuda dolazi da mi često težimo za stvarima koje nam, kad ih postignemo, više ne priliče; kao i to da nam u pripremanju za neko delo prođu godine koje nam neprimetno oduzmu snagu potrebnu da ga završimo. Tako se često dešava da u bogatstvu koje smo stekli s velikom mukom i mnogim opasnostima, više ne možemo da uživamo, da smo dakle za druge radili; ili to da ne možemo više da se odazovemo dužnostima položaja za koji smo se borili mnoge godine: stvari su za nas došle suviše dockan. Ili i obrnuto, mi suviše kasnimo za stvarima; naime tamo gde su u pitanju dela i stvaranje: ukus vremena se promenio, doraslo je novo koleno koje ne uzima nikakva udela u stvarima koje su nas interesovale, drugi su nas preduhitrili kraćim putem itd. Sve što je navedeno pod ovim brojem, imao je Horacije na umu kad je rekao:
quid aeternis minorem Consilus animum fatigas? (zašto moriš svoj duh koji nije dorastao za večne odluke?
Povod tome čestom promašivanju cilja jeste optička obmana našeg duhovnog oka, usled koje naš život, kad se gleda u početku izgleda beskrajan, ali kad se pogleda sa kraja puta, onda se vidi da je vrlo kratak. Razume se da to ima svojih dobrih strana, jer bi se inače teško dalo uraditi što veliko.
Uopšte, u životu se s nama događa kao sa onim putnikom pod kojim, sve što više ide napred, predmeti uzimaju sasvim drugi oblik nego onaj koji su izdaleka pokazivali, i menjaju se u koliko im se on više približu-je. Naročito je tako sa našim željama. Često nalazimo sasvim nešto drugo, pa i bolje, nego što smo tražili; često nalazimo ono što smo tražili, ali na sasvim drugome putu a ne na onom kojim smo isprva uzalud krenuli. Biva i to da tamo gde smo tražuli sreću, radost, uživanje, umesto njih nađemo iskustvo, namet, saznanje - postojano, istinsko dobro umesto prolaznog i prividnog. To je misao koja se kroz "Viljema Majste-ra" provlači kao osnovni ton, pošto je to intelektualan roman, i baš usled toga više vrste nego ostali, pa i romani Valtera Skota, koji su svi samo etički, tj. koji ljudsku prirodu shvataju samo sa gledišta volje. Tako isto u "Čarobnoj svirali", tom čudnovatom ali značajnom i mnogostranom hijeroglifu, simbolizovana je ta misao u grubim i velikim potezima kao što su pozorišne dekoracije; i još bi stvar potpunija bila, kad bi na kraju Ta-mino, koji je već prestao želeti da dobije Taminu, umesto nje iskao i dobio posvećenje u hramu mudrosti: a, naprotiv, kad bi njegova oličena protivnost Papageno, odista dobio Papagenu. - Odlični i blagorodni ljudi ubrzo uvide to vaspitanje od strane sudbine i pokoravaju mu se rado; oni uviđaju da se na ovom svetu može, istina, naći pouka, ali sreća ne; te će se navići i zadovoljiti da nade daju u raz-menu za iskustvo, i najzad će reći zajedno sa Petrarkom:
Altro diletto, che 'mprar, nonprovo (Ne znam ni za kakvu drugu zabavu sem učenja.)
U tome se može čak dotle doterati, da za svojim željama i težnjama idu još samo prividno, ali u stvari i u sebi očekuju samo pouku, što im onda daje posmatračku, genijalnu, uzvišenu boju. - U tom smislu može se reći da je s nama slučaj kao sa alhemičarima, koji su tražili samo zlato, a pronašli su puščani prah, porculan, lekove, pa i same prirodne zakone.
